Ovaj blog je postao previše ličan i bojim se da sam već izgubio onu vernu IT publiku. Umesto weba, sve češće pišem o svojim dešavanjima, zapažanjima i sl, i jedino još što mi je ostalo u ovoj tranziciji jeste da blogove počinjem sa Dragi dnevniče, no ovo što mi se danas desilo, predstavlja najbolji način da se započne godina…

Pre svega srećna nova godina. Nadam se da ste se lepo proveli, da je prošao mamurluk, i da niste dovoljno veliki da mislite da deda mraz ne postoji. Postoji itekako, možda ne donosi uvek igračke i slatkiše, ali donese uvek jednu godinu u kojoj se svašta nešto zanimljivo desi, i to je verovatno najbolji poklon koji možete dobiti.

Zove me jutros keva. Ne čestita novu godinu, što je čudno, i kao ima nešto lepo da mi kaže. Šta je sad u pm, pomislih, otišla je u penziju njaah, ipak su praznici. Ništa čekam… da izgovori…Brat je verio Olju. Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa…. U busu sam. Ma zabole me. Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa. Jebote. Spuštam slušalicu jer ne mogu da pričam, i pomalo se osećam kao misica. Priznajem, kad je buraz odlazio u vojsku plakao sam, jer, ne znam takav je trenutak, nekako pun jeze koja ti prosto zarije tu knedlu u grlo, zbog koje moraš da plačeš. Otišao je… Plakao sam još malo i onda je sve prošlo. Kao nov, jbg nema buraza 9 meseci, mada se ni ovako nismo vidjali. Ali opet postoji ta neka zavist, naviknes da imaš tu osobu pored sebe, ako ništa makar da dobiješ batine s vremena na vreme, hraneći time ono malo buntovnog u sebi, jer si ipak najmladji.

Ali sada, totalno drugi trip. Slična situacija, opet flashbackovi, opet one svadje, nesuglasice, smejanje, izleti, druženje, zajedničke tajne… Život, ili 19 godina mog života, sa mojim bratom. On je uvek bio tu, i ako se sada čujemo jako retko, u početku pljune uvek neku kintu, ono za burazera na strani. Život u Bgu nije baš takav, kakvim ga matori vide i on to najbolje zna. I, opet i ako totalno različiti po interesovanjima (buraz se bavi špedicijom), ja šta već ne radim, uvek postoji ona nit koja nas spoji. Krv, ne i voda. I da se vratim na osećaj. Uf, opet mi se plače, ovaj put ne znam zašto. On ne odlazi tu je gde jeste, i mora da su to one suze radosnice, u koje nikad nisam verovao. Čudan osećaj, verujem da je opet u meni proradila latentna zavist, da će brat otići negde, imati svoj život i pljuniti na sve to. Naravno karikiram, ali to je psiha, ne može se njom upravljati tako lako, i ma koliko racio govorio da neće biti tako, opet knedla stoji, i tu si na granici sreće i plača, osećaj trnjenja u nosu, grizeš jezik kako bi ubio knedlu. Prolazi i to.

Ej bre buraz mi se ženi. Biću dever, i ako nikad nisam voleo na svadbe, biću pijan, i ako nikad nisam voleo previše da pijem, vrištaću uz narodnjake i ako ih nikad nisam (nešto posebno) slušao… Za brata, za moje, za sreću.